Fjodor Dostojevski - Idiot

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Ima nešto u pisanju Dostojevskog što me tera da njegovim knjigama pristupam sa određenom dozom strahopoštovanja. Već pri prvom susretu sa njegovim delom (Zločin i kazna), kupio me je način na koji on dopire do čitaoca, uvlači ga u svoju priču i tera da se zamisli nad onim što čita. Tada mi je postalo jasno zbog čega Dostojevski uživa toliku naklonost širom sveta, i ta fama koja ga okružuje jedna je od retkih koje mogu da razumem.
Dugo sam slušala dosta pozitivnih utisaka o Idiotu, ali nikako nisam pronalazila dovoljno slobodnog vremena kako bih mogla da mu se posvetim kako treba i pročitam ga bez prekida i dužih pauza. Zbog toga je na red došao tek nedavno, i kako je čitanje odmicalo, sve više sam uviđala da nisam pogrešila što sam čekala.

Glavni lik ovog romana je knez Lav Nikolajevič Miškin, poslednji izdanak stare plemićke porodice, koji se, nakon nekoliko godina provedenih u Švajcarskoj radi lečenja epilepsije, vraća u Rusiju. U Rusiji on ne poznaje nikoga, a jedina nada mu je ostvarivanje kontakta sa dalekom rođakom, Lizavetom Prokofjevnom Jepančinom.Već pri dolasku u Petrograd, Miškin upoznaje ljude koji će oblikovati njegovu sudbinu u domovini. Ličnosti koje nam tom prilikom Dostojevski predstavlja veoma su upečatljive, što se od njega, uostalom, i da očekivati. Nastasja Filipovna, recimo, jedan je od najmarkantnijih ženskih likova koje sam u svom dosadašnjem čitalačkom iskustvu srela. Ipak, knez Miškin je poseban, a ta njegova posebnost ne može se objasniti pukom činjenicom da je glavni lik, pa samim tim i upečatljiv.
Ukoliko bi kneza Miškina trebalo opisati jednom rečju, ta bi reč morala biti - dobrota. Pritom smatram da je shvatanje dobrote koje većina ljudi ima preusko. Epitet dobar često pripisujemo mnogim ljudima koji se baš i ne bi mogli tako okarakterisati, ako se malo bolje razmisli. Miškin je istinski dobar, njegova suština sazdana je od one čiste, gotovo detinje dobrote. I dok bi se na osnovu toga mogao steći utisak da je reč o jednom prilično dosadnom liku, jer nam pažnju uglavnom više privlače ambivalnetniji likovi, poput Raskoljnikova, smatram da knez Miškin može ostaviti jači utisak od bilo koje komplikovane ličnosti.
Upravo ta njegova jednostavnost i otvorenost u društvu ljudi koji svoje postojanje vrednuju na potpuno drugačiji način čine ovu priču jedinstvenom. Krećući se među pojedincima izjedanim sopstvenim slabostima i tuđim očekivanjima, i noseći teret svoje bolesti, Miškin će zaraditi titulu idiota. Da li je on zaista idiot, postajaće jasnije kako delo bude odmicalo, a njegovi odnosi sa drugima i uticaj koji ima na njih budu jačali.
Ono što se može dogoditi čitaocu kako bude napredovao sa ovim delom, jeste da počne da preispituje neke svoje stavove, a naročito to šta se danas smatra dobrim. Naklapanje o tome kako se sistem vrednosti u današnjem svetu poptuno poremetio već je postalo uobičajena stvar, ali pred jednom čistotom kakva je otelotvorena u liku Lava Miškina, čak se i te idealne vrednosti koje su nestale, mogu dovesti u pitanje. Ljudi stalno govore o kojekakvim principima od kojih ne žele da odstupaju, busaju se u grudi svojom moralnošću i ispravnošću, guraju je drugima u lice, ali retko ko razmišlja o tome da li bi bio spreman da, poput Miškina, te svoje principe i ideale brani celim svojim bićem, makar i po cenu toga da ga drugi nazivaju idiotom.

Knez Miškin u ruskoj seriji iz 2003. godine.

Ako je verovati Miškinu, lepota je ta koja će spasiti ovaj svet. Da li je on možda predstavnik te spasonosne lepote? Ukoliko jeste, pitanje je da li bi čovek bio sposoban da tu lepotu u gomili mulja kojim je okružen prepozna i prihvati je, ili bi, obuzet samim sobom, samo zgazio preko nje i nastavio dalje.